Дневник једног генија

(by Nemanja)

 

Здраво. Зовем се Живота Мрњавчевић. Рођен сам у Приједору. Имам 55 година. По занимању сам спортски новинар. Ожењен сам, имам двоје деце. Не знате ме ? Не чудим се. Анонимус сам тотални, један од многих. Мада, сигуран сам да после описа мојих доживљаја то више неће бити тако.
Радио сам више од 10 година као спортски новинар у једном нашем спортском листу (небитно ком). Плата мизерна, наравно, а и да сам имао о чему да пишем, нисам. Но, колико год да је посао био бедан, морао сам га радити, јер како преживети у овој Србији. Ипак, био сам неспособан да и тако лош посао не сачувам. Шта се десило ? Десило се то да сам у једној спортској емисији (опет је небитна која) мало више плануо током једне дискусије око новог селектора наше репрезентације. Било је то поприлично давно, сећам се да смо били живи блам. Срамота. Тада су поред мене гости били Бата Ђора, Лотар Матеус и један српски фудбалски великаш, десна рука Томислава Караџића. Мене су ту звали да будем онако, небитан лик који ће да клима главом, чисто да не буде празна столица. Међутим, ја сам толико изгубио живце када су потврдили да ће још један маторац наследити Радомира Антића на месту селектора и то ни мање, ни више него мутави Пижон! Грр, ево и сад полудим. Шта ћу, темпараментан сам. Толико сам се противио тој одлуци,као да сам могао да утичем на њу. Но, тада сам у афекту извређао не само присутне, него целу структуру ФСС. Не могу да верујем да поред толико младих тренера у нашој Србији, они доводе распале људе које прате и пазе једино гробари који чекају да се овајде од њих кад одапну папке! Аман! Докле више са тим људима чији је воз прошао давно ??? Форсирају тактике које су престале да се користе одавно ! Нисам то могао да прећутим ! Ако већ хоћемо тренера, дајте Сашу Јанковића, Станојевића, Ђукића…имамо их. Али авај, небитан сам да мене неко слуша…
Сат времена након емисије, примио сам телефонски позив мог уредника који ми је на пријатан начин саопштио да сам дирао тамо где не треба и да сам добио отказ. “Ниси требао да се качиш са Караџићем, човек и ватерполо намешта!” рече ми он. Покупих се из емисије, седох у Голфа 3 и онако покуњено одох пут моје жене која ће после овога тражити развод,сигуран сам. Имаће ваљда разумевања…

Прође година дана. Ја без жене тренутно, али опет задовољан. Не зато што је она била ружна, а ја сад плодим малолетнице, већ зато што је велики маг Пижон потопио репрезентацију. Није у слабашној групи успео да прође даље. хахахахахахаха ! Ето ти га сад Караџићу и сви ви фосилни тренери! Био сам у праву! Сетиће ме се неко ваљда сад, ипак нисам годину дана радио у струци. Дао сам све да би доказао и показао да сам исправно размишљао. Препознајте моју жртву…Неко ? Журнал ? Спорт ? Неки сајт ? НИШТА ??? Па дал је могуће !? Видео сам да пуштају ту кобну емисију на ТВу, зар је могуће да ме нико није приметио ? Нико у овој проклетој Србији не цени искреност. Тако ми и треба. Е мој Живота, магарче, докле ћеш бити глуп. У праву је била моја Јованка, превише сам добар да бих живео и успео. Ех, шта сад, купи своје прње и правац Приједор, родна кућа и њива ће ме увек чекати.
Дани су пролазили у шугавом граду. Дошло и лето господње 2012. а ја од новинара, постао прави ратар. Сад немам шта да радим, па за неку сићу хонорарно радим на локалном радију.Мало спорта, мало жеље и честитке и тако… преживљавам. Мада, постао сам урбана легенда, човек отпора. Сада сви који су против рада ФССа и тренутних идеја челника, увек мене спомену. Само још да ме ставе на плакат, ко Отпор песницу некад. Не очекујем то, али добро, никад се не зна. Једино ме нервира што сам и даље у новинским ступцима забележен као “бивши спортски новинар”.Колеге моје, био бих ја и сад исто то, али не иде…
Не иде, не иде и не иде…док не крене! Фебруар месец, зима стисла. Радио не ради ,прокишњава. Њива смрзнута, локални драгстор престао да продаје пиво, јер људи се смрзавају, умиру на гајбама испред. Шалу на страну, дан пред апокалипсу. Једино сам се ја тог 1. фебруара родио, тачније, препородио ме један човек. Тих дана је трајала велика дебата о новом тренеру, десетине стручњака су долазили у обзир, па између осталих и ОН. Човек који зна знање…али шта ће он тог дана пред мојим вратима !? Диван капут, отмен шал, ципеле ала Алигатор… Занемео сам. ОН се мало насмејао, стресао снег, пожелео ми добар дан и седе. Био сам у чуду. Такав човек код мене, зашто ? Мора да је грешка, погрешио је.Ја сам последњи човек код кога је он требао да дође, а и шта ће он код мене, небитан сам? Како год, од те секунде, мој живот је кренуо узлазном путањом… Лудница је почела…

---

 “Седи Живота, шта си се укочио. Дај да попричамо мало, требаш ми.” Овај луд сто посто.Године му удариле у главу. Шта му ја требам? Не требам ни рођеној жени, а он ме врбује. ” Јел ово нека шала, за шта вам требам?”. Отресе човек неку брљу што сам имао.Мада види се да се намрштио, није навикао. Ипак је човек толико година у иностранству. Не пије он ово наше….Чек, шта лупам. “Треба ми један новинар, амбициозан, да ми буде десна руке, да напише једну малу биографију, рецимо тако, да прати мој рад”.- изусти онако у даху. ” А какав рад…мислим…где…шта ја треба да радим, и где ви уопште радите, шта радите? “. Није ми ништа одговорио, само је рекао да гледам ТВ ових дана и да му се јавим када то буде готово. Оде човек, ништа више не рече..тј. рекао је на изласку ” Не ваља бити увек неверни Тома, показаћу ти где грешиш.” Немам појма шта је то значило, бар нисам знао тада.

Двадесетак дана касније, док сам се ја сабирао, Србија је бирала селектора, ушло се у оне последње преговоре и разговоре, бар су тако медији преносили. Био сам убеђен да је то још давно готово, јер не би тај човек тек тако дошао код мене и рекао шта је рекао, а да није мислио на селекторско место. Могу и ја нешто да закључим, није ми брља уништила мозак. Чекао сам стрпљиво да се то званично објави и дочекао сам. 23. фебруар, 12 часова, ФСС и РТС званично обавештавају следеће :

Матори ипак није излапео! Али дал је могуће! Још један маторац! Фосил! Најгори од свих! Једино нам је Бошков фалио! Шта радите људи, па зар нисте дошли памети…Невероватно! Лудост…лудак…али чекај, схвати идиоте, он ти нуди посао. Покупио сам се одмах и кренуо пут Београда. Згужвао сам се у неки хотел и одмах позвао господина Милутновића.Он и даље онако у неком веселом стању, чини ми се да не уме да буде љут. Рекао ми је да дођем сутра на представљање и да понесем папир, јер мој посао почиње. Коначно радим као новинар, али са ким радим? Са оним против којег сам се борио. А и како ће мој “пријатељ” Караџић реаговати на ово… Биће лудо.

Сутрадан сам се средио, обријао коначно и као прави новинар отишао у кућу фудбала. Ту су ме одмах пустили, без питања, као да сам имао све акредитације овог света. Гурао сам се кроз гужву, док ме није један млађи господин позвао именом и рекао да га пратим, очекују ме. Био сам неизмерно срећан, али и нисам се осећао баш најпријатније. Дошао сам у непријатељско гнездо. Ваљда ће све бити у реду.

Док сам улазио у неки фенси издвојен салон, приметио сам ни мање ни више него господина Вујадина Бошкова како се ту смешка у тој маси и чаврља са неким. Скупила се стара гарда, оће да нас униште.

“Оуу, Жиле, дошао си. Јел могу да те зовем Жиле? Седи, попиј један виски, одмори, чека нас посао”. Завалио се човек у кожну фотељу, чаврља са непознатим људима и опет се смеје. Почиње да ме иритира. “Реците ми селекторе, који је мој посао тачно? Портпарол? Није проб…” , ” Ма какав портпарол, бићеш бре моја десна рука, човек који ће пратити мене и мој рад овде, писаћеш нешто као дневник, после можеш и да га продаш као књигу…-Дневник једног генија-, ето ти и наслов хахаха”. Није да сам разумео шта хоће да каже,али добро. Седи и цеди тај виски и уживај, имаш прави посао.Када је салон остао празан, он се мало уозбиљи и крену са излагањем. ” Види Жиле, наш фудбал пропада. Нисмо више фудбалска сила, мада нисмо никад ни били,али тек сада нећемо. Постали смо класична банана држава. Морали су нешто да ураде. Мој пријатељ Томислав је имао једну идеју којој желимо да верујемо и знамо да ће успети.Наиме, доста је било са аматеризмом на клупи, треба нам искуство”. Док се он мени исповедао, ја сам размишљао да није ово скривена камера. Сви подмлађују, ми доводимо човека од 60 и кусур година. Док смо причали о томе, у салон уђоше Вујадин Бошков и Илија Петковић. Е сад, није да их мрзим, али шта хоће они? Можда ће бити водоноше, мада и за то су матори. ” То је тај твој бунтовник, јел Боро? Мислиш да ће увидети колико је лупао. Ово ти је прилика клинац, немој да је упропастиш” промрљави Вујадин, онако једва, у прединфарктном стању. ” Без старца нема …ударца!” довеза се Петковић и почеше да се смеју. Није дуго прошло док нису кренули да нападају виски.” Где сам стао Жиле….да, код реформи. Хтедох рећи да ова господа…уствари ,ево погледај, на ТВу је тренутно”

Описивање моје реакције након овакве вести није могуће. Сећам се да сам мислио да је сан, нешто невероватно. Питао сам се јел цела Србија полудела. Можда је ово неки прелазни потез, чисто да се ….шта? Нема логике. Ужаснута фаца Саше Јанковића на РТСу , бившег тренера У21 репрезентације ми је говорила да је ово јава, ово се дешава.

“Нешто ти није мммм по ммм вољи?” једва испљуну Шестко. Од њих тројице, он ме је некако највише узео на зуб. Упамтио човек мој рад. ” Не, не, све је у реду. Мало сам у шоку, али добро. Једва чекам да радим!”. Насмејаше се и они и би им драго, мада ја нисам био свестан шта сам рекао. Након тога Бора ме узе за руку и поведе на конференцију. Сва тројица онако свечано и ја иза њих. “Почни да пишеш, бележиш, твој посао почиње!” рече Бора пре него што седе на столицу испред стотине микрофона.

Конференција је трајала сат времена,ако не и више. Сви су били у шоку. Нисам био једини, али сам једино ја морао да радим са њима, иако сам био против њихове филозофије. Најбитнија ствар који је Бора рекао јесте да Станковић више неће бити позиван, иако је он изјавио да би могао опет да одигра мало за репрезентацију. “Трака иде некоме другом. Имамо играча.” хладан је био Бора. Напоменуо је и да ће искуство извући Србију. На крају се загрлио са својим пријатељима и изјавио да ће први меч одиграти против свог Мексика и то на страни.Датум је био негде у јулу. Исликаваше се људи и распустише конференцију. Они одоше на пецање или на шах, вероватно, ја у хотел. Ту ноћ сам и написао прве редове ове књиге илити дневника, како вам је драже. Давно је било,али су сећања ту…. Србија је бирала, Србија је изабрала. Нека нам је срећно!

- Nastavak price mozete naci OVDE. -